Pavel Hajko

Pavel Hajko

Naivni slikar

Srpski SR
Slovenský SK
English EN

30 godina mitskih petlova Pavela Hajka

30 godina mitskih petlovaMit o ljubavi labuda i Lede poznat je u slikarstvu od antičkih vremena. Ljubav lepe bele ptice sa ženom slikali su mnogi slikari, Leonardo da Vinći, Koredo, Paolo Veroneze, Tintoreto i drugi majstori do naših dana. Na tim slikama Zevs u vidu belog labuda ljubavno prijanja uz telo raskošne Lede. Mitski plod njihove ljubavi je lepa Helena, zbog koje su Grci ratovali sa Trojancima.

Jedan naivni slikar srednje generacije škole Naivne umetnosti iz Kovačice usudio se da na svojim platnima pokaže ljubav između žene i jedne druge raskošne ptice, ljubav između žene i petla. Poput Zevsa taj slikar iz Kovačice Pavel Hajko u liku raskošnog petla vodi strašnu ljubav sa Ženom. Plod te ljubavi je Život, zbog kojeg su vodeni svi ratovi na ovome svetu.

Petao se svojim neobičnim osobinama nudio vekovima svim umetnicima ovog sveta. Veliko je čudo da do sada niko nije znao iskoristiti te neiscrpne mogućnosti koje je petao nudio ljudskoj mašti, poeziji, filozofiji i naročito slikarstvu. Slikar Pavel Hajko prvi je među slikarima koji je u potpunosti izrazio sve mogućnosti i neslućene sadržaje koje petao ima. On je od petla napravio grandioznu poetsku i slikarsku metaforu života. Stvorio je veliki mit o petlu kao simbolu vremena, ljubavi, borbe, lepote, života i smrti.

Već svojom pojavom, oblikom, izgledom i naročito bojama petao predstavlja zadivljujuću pojavu. Njegova kresta, krila i raskošni rep živim prelivima boja predstavljaju sami po sebi veličanstveno umetničko remek delo prirode. Tu svoju raskoš petao je uvek izdašno nudio slikarima. Pavel Hajko je sa zahvalnošću prihvatio tu ponudu. Uzeo je od petla sve bogatstvo lepote. Sa svoje strane Pavel mu je dao sve boje života i najveće vrednosti čoveka.

Petao je, između ostalog, i najstariji živi čovekov časovnik, koji meri čovekovo vreme i odmerava trajanje, početak i kraj, svega što postoji u prirodi i u ljudskom životu. Petao deli tamu od svetla, noć od dana. On najavljuje veliku vatru sunca u zoru i rumenu žišku meseca u predvečerje. Prvi, drugi i treći peti dele mistične noćne sate na činove velike drame noći. Danju sa taraba petao Pavla Hajka raspevava veliku simfoniju života.

Petao je ptica noći i ptica dana, ptica tame i ptica svetla, ptica života i ptica smrti.

Petao Pavela Hajka je čudesni pevač i zvučni znak života. Tamo gde petao ne kukuriče nastaje carstvo smrti. Petlova pesma je pouzdan znak života.

Petlovoj muškosti dodao je Pavel Hajko nešto od ljudskih osobina i oblika, muške vlasti i dostojanstva, muške snage i pohote i velike ljudske ljubavi. Metaforičan je, smeo i jedinstven u svetu preobražaj petla u simbol muške polne ljubavi. Pavel Hajko dao je petlovoj glavi, vratu i volji izgled muškog uda i time običnog domaćeg petla iz dvorišta pretvorio u univerzalni simbol, u metaforu i mit o sveopštoj polnoj ljubavi, strasti, čežnji, plodenju i plodnosti.

Predmet Pavelove ljubavi je pre svega žena u najzavotiljivijim svojim oblicima. Kao što je nekada labud ljubio Ledu, tako se na slikama Pavela Hajka, kao u snu, u legendi i mašti dešava ljubav između žene i petla. Ta žena je sva u raskošnim oblinama, sa naglašenim bokovima i dojkama. Ona ima zaobljena bedra, uski struk, i široke kukove.

Ali Pavel Hajko ne bi bio veliki umetnik da nije od tih istih ženskih oblina napravio još jednu veliku metaforu. Brda, uvale doline na platnima Pavela Hajka dobivaju one iste zavodljive oblike ženskog tela. Time se velika ljubav prema ženi prenosi i na večitu čovekovu ljubavnicu zemlju. A petao Pavela Hajka na taj način postaje ne samo simbol polne ljubavi prema ženi nego i simbol sve opšte ljubavi prema životu.

Mit o petlu Pavela Hajka ne bi bio potpun ni dovršen kad bi on pevao samo o životu, kad se tom prelepom životu ne bi prikradala isto tako lepa i zavodljiva smrt. Dok petao na tarabi peva svoju pesmu u slavu života, njemu se iza grma prikrada smrt u obliku raskošno lepe lisice. Sve je na toj lisici lepo, i glava i krzno i veliki rep, samo razjapljena čeljust i oštri zubi napominju da je ta lepa zverčica krenula po glavu i život zanesenog petla na tarabi. Time se slikarski mit Pavela Hajka zatvara u veličanstveno umetničko delo bez premca u našoj umetnosti.

Mile Medić


Stvaralaštvo je nalik zaveri

Stvaralaštvo je nalik zaveriKao da se Hlebinska slavna škola, sva sa oba Generalića i jednim Lackovićem, u magični slučaj Pavela Hajka, nanovo obeznanila kao čist likovni potez. Simbol petla kao čudesnog trenutka buđenja i požara, Hajko posmatra na način koji je, u onoj evropskoj pomami, veoma blizak poznatoj optici Đorđa Balaševića.

U biti, čitavo slikarstvo Pavela Hajka, u dobroj, ali naočito obnovlzenoj tradiciji vojvođanske naive, inspirisano je izričito erotskim nabojem. Stvarnost je i inače neizlečiva. A somatski dodiri, ti znaci neprikosnovene čulnosti, ovde se javljaju kao znaci naše ukupne užurbanosti, tajnog plamena, izvesne izbezumljenosti.

Kovačica, sa Hajkom, ponovo ostvaruje svoju dominaciju, kao prethodni san. Kao stvaralačku zaveru.

Hajkovi falusni predlošci (svuda unaokolo hara predigra seksa) veoma su bliski brzometnoj optici erotskih crteža Milana Konjovića. Hajko dokazuje da je seks, u slici i reči, u uzdahu i noćnim kricima, najatraktivniji kad je bezrazložan. Produžetak vrste kao da nije u prvom planu Hajkovog objektiva. Kao da njegovoj metafori većma odgovara poleglo klasje ženskih guzova na livadi novog raja.

Sve je još ipak moguće. Naša smelost je neistražena, na neke izazove onih svetih oblina nismo još odgovorili.

Ako iko, onda Pavel Hajko svakako ide u red onih smelih i nadasve duhovitih naših umetnika Vojvodine stare koji naš naoko utišan pejsaž atribuiraju kao veliku, utemeljenu i bogatu doživljajnost.

Nije Pavel Hajko zanimljiv stoga što je zanovio staru kovačičku žvaku naše naive, nego je neodoljiv zbog svog izuzetno postvarenog erotskog naboja.

Zna se da je Andre Žid svoj nesumnjivi i nesumnjivo delotvorni uticaj ostvarivao tako što je svoje prijatelje, fanove, svakako i neistomišljenike tiho, ali sasvim postojano, upućivao ne na svoj, nego na njihov put.

Zašto ovo i ovako pominjem na belinama ovih raskošnih rapsodičnih predela, faca, guzova i nebesa Pavela Hajka?

I zato što je ovaj inokosni stvaralac dovoljno nezadovoljan i apsolutno nesklon savetima bilo koje vrste. I da mu je put, na bogatim raskršćima modernog slikarstva, sasvim, sasvim neznatan.

Moje je tiho i ne baš skromno potvrđivanje u skladu sa njegovom bitnom opsesijom. Erotika kao san. Bogatstvo palete kao jedan od atraktivnih orgazama savremenog likovnog sveta.

Dr Draško Ređep


Hajko

HajkoU Kovačici nema više Jonaša i Halupove. Na upražnjeni tron u prestonici naše slikarske naive došao je Pavel Hajko.

Osobenost ovog novog slikarskog suverena najlakše je istaći ukazivanjem na sadržinu prizora njegove slike, na dominantnu figuru petla, na njegovu poetičku i mitsku simboliku. Ali, jednako je važno i na Hajkov osobeni način slikanja.

Tu se potvrđuje poznata izreka da je u umetnosti, kao i van nje, stil sinonim čoveka. Od svojih slikarskih meštana i komšija, Hajko se razlikuje po temperamentu. Uobičajenu pitominu, tihost i smernu mirnoću kojom zrače slike naivnih slikara, kod Hajka zamenjuje naglašena potreba za pokretom, prožeta pritajenim osećanjem napetosti. Taj nemir ne oseća se samo u Hajkovom slikanom prizoru, u naslućenoj drami sukoba petla i lisice kao simbolu borbe dobra i zla, života i smrti. Dramatična je i dinamičnost njegove kompozicije, sazdane od formi nepravilnog oblika, pune naglih "trzaja" koji žustro sugerišu pokret. Ima nečeg dramatičnog i u Hajkovom koloritu u kome dominiraju vreli tonovi crvene boje u nijansama cinobera i karmina. Najzad, i u Hajkovom slikarskom rukopisu, u produženom, vijugavom potezu njegove četke, oseća se čudno "ubrzanje" koje dodatno pojačava naznačeni osećaj uznemirenosti.

Ako za Hajkovo "naivno" slikarstvo upotrebimo izraze kojima se opisuju dela "ozbiljnih" slikara, mogli bi smo reći da je on pravi ekspresionista među srodnim po naivnosti poetskim realistima.

Đorđe Kadijević, Februar 2008


Tamo gde petao ne peva nema ni ljudi

Tamo gde petao ne peva nema ni ljudiKako je svitala zora dok petlova nije bilo? Svaki dan bi ljudi odlazilo po jutro na najbliže brdo, kaže slovačka narodna priča MAČAK, PETAO I BATINA. Donosili bi dan na leđima, sve dok im najstariji od trojice braće nije prodao pticu što dan priziva. Od tog doba petao je stalno uz čoveka. U jednoj drugoj priči malo crno pile pojavljuje se kao otelotvorenje đavola.

Petao je dakle i solarna životinja, ali i ptica zloslutnica. U starim mitološkim sistemima petao ima pretežno solarnu simboliku: U Indiji, odakle ove pticu potiču, petao je atribut boga sunčeve energije, u starom Japanu njegovo pevanje priziva iz pećine boginju Amaterasu, u Grčkoj je pripadao solarnim bogovima Zeusu i Apolonu (ali i lunarnim boginjama leti i Artemidi), među orijentalnim božanstvima bio je simbol boga A tisa. boga koji je umro i ustao iz mrtvih, u skandinavskim predanjima petao je simbol vojničke budnosti, pošto sa jasena, drva života, oglašava dolazak neprijatelja. Pueblo Indijanci veruju da nam je petlove ostavilo samo Sunce, kako bi imao ko da nas budi. U biblijskoj mitologiji Isusa Hrista predstavlja i petao zajedno sa orlom i jagnjetom, njegovo svetlo i uskrsnuće. U Knjizi o Jovu označava božju mudrost, u Jevanđelima po Mateju i Marku petao znači budnost i spremnost ("...noćas dok pijetao ne zapijeva tri puta ćeš me se odreći" i "Stražne dakle jer ne znate kada će doći gospodar od kuće, ili uveče ili u pijetle ili u jutru").

Dihotomija solarno, odnosno lunarne simbolike prisutna je i u narodnoj religiji Srba. Opšte rasprostranjeno verovanje je bilo da petao donosi sreću i napredak: tamo gde petao ne peva nema ni ljudi. Iz tog ubeđenje izvedena je i funkcija petla kao zaštitnika: prilikom useljavanje u kuću najpre bi se unosio petao da bi ukućani bili budni i veseli kao on; petao se klao na temelju nove kuće, žrtvovan je za dobrobit celog sela i si.; petao (kokoš, pile), vidovita je ptica koja može da predskaže vreme, dolazak gosta, putovanje ili smrt; a u svadbenim običajima i agrarnim ritualima petao je tu da osigura plodnost. Na svršetku žetve ili vršidbe - što obično pada na Sv. Iliju - žrtvovao se patio starac, pošto je verovatno predstavljao demona zrelog žita koji se ubija zato što mu je snaga na izmaku, ili se pred setvu pšenica nakapala krvlju, da bi se oživela plodotvorna snaga žita, sačuvana u semenu.

Postojalo je i uverenje da je pevanje petla božanskog porekla. U paganska vremena seže i predstava da na nebu živi beli petao, kralj svih petlova. Kada on zapeva, njegovi podanici na zemlji moraju mu se odazvati. Hristijanizovano, ovo uverenje kaže da petlovi pevaju na božju zapovest - sam Bog je naredio da anđeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Raznolika prisutnost petla u mitološkim, religijskim i folklornim sistemima propraćena je i odgovarajućom likovnom produkcijom.

Zbog svoje vizuelne atraktivnosti, petao je ostao zanimljiv i za savremeno slikarstvo, iako je njegova slojevita simbolika zamagljivana, usled povlačenja demona noći u nejasne uspomene naše podsvesti. Tek je naivna umetnost ponovo otkrila petal - u kolektivnom sećanju naroda, iz kojeg naivni slikari po pravilu dolaze, najduže su sačuvani otisci vekova. Pojedini naivni slikari od petal su načinili kult-pticu, pomerivši istovremeno težište značenja sa magijskog u bližu i prisniji oblast putenosti.

Svojima se crtežima PAVEL HAJKO svrstava u red čuvara tradicije ovog bogatog motive. Ujedno otvara i novu etapu u svom opusu. MOJI PETLOVI bliže su estetici ružnog nego dopadljivosti na kakvu smo u naivi navikli. To, međutim nikako ne umanjuje njihovu likovnu vrednost. Naprotiv, sve je naizgled tu: i prepoznatljivi pejzaž sa filigranom grana, i idilične kućice, jedino sa gospodarem tog prostora, petlom kao da nešto nije u redu. Mršav, golog vrata, nakostrešen, više liči na umornog ratnika koji je prošao kroz vodu i vatru, a u isto vreme odlučan i nepokolebljiv, ptica koja nam je mesec zajašila, ovaj petao kao da najavljuje novu zoru - i nama i autoru.

Tomaš Čelovski

(C) 2010 Pavel Hajko